Порекло презимена, село Амерић (Младеновац)

Порекло становништва села Амерић, Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Положај села.

Село је поглавито на пиносавској површи, коју на истоку просеца Велики Луг. Куће су по странама Плоче, Грабовца и осталих потока и јаруга.

Воде.

Кроз село протичу Грабовац и Плоча, који чине Реку, притоку Великог Луга.

Извори су: Криводо, Велики Бунар, Точак, Плоча, Чесма у Ракендолу и Букова Вода.

Земље и шуме.

Ливаде су у Лугу, Речици и Баставу а виногради нарочито на Плочи, Парлогама и у Ракендолу. Остала имања су на местима: Букова Вода, Брестова Међа, Бакчине, Бело Поље, Бастав, Бргљочевац, Баре, Воденичина, Голубово Поље, Грошан, Јелендо, Крушик, Станови, Парлоге, Табориште и Цајбара.

Тип села.

Село је разбијеног типа и дели се углавном на три краја-засеока: Грошан, Школски Крај и Вис.

Старине у селу.

Поред „Старог Пута“ има неколико великих плоча и каменова без натписа. Збег је био код Хајдучке Чесме.

Име селу.

По предању, село је некада било било у Селишту, где су данас њиве. Прича се да је у Америћу живео спахија Омер. По коме је село добило име „Омерић“, од кога је постао данашњи назив села.

Постанак села и порекло становништва.

Село је било у саставу Вићентијеве кнежине; године 1818. је имало 30 а 1822. 40 кућа. Године 1846. Амерић је припадао космајском срезу и имајо је 41 кућу. У време наших испитивања село Амерић је имао 134 куће.

Чојановићи (Димитријевићи, Петронијевићи и Степановићи) се сматрају за најстарији род у селу. Старином су из Босне одакле су њихови преци одавно побегли „због крви“. Славе Никољдан.

Вујичићи (Радојковићи, Милосављевићи, Урошевићи, Ивковићи, Милинковићи, Миливојевићи, Гавриловићи, Јовановићи и Милићевићи) су такође стари род. Имају рођаке у Ковачевцу и Кораћици (Чокићи) и Влашкој (Маринковићи) Чокићи у Кораћици веле да су им стари досељени пе 300 година од Пештера док они из Ковачевца не знају за своје порекло. Међутим, Вујичићи тврде да су им стари досељени од Скадра, као да су им род Чокићи у Ковачевцу и Кораћици и Маринковићи у Влашкој. Славе Никољдан.

Васиљевићи (Петровићи, Стевановићи, Марковићи и Павловићи). Сви су потомци једног претка (Мирко се звао) који се доселио „од Пећи“. До скора су се презивали Васиљевићи. Мирко је имао брата Мирослава-Рајка о од њега су:

Радивојевићи (Животићи). Сви славе Стевањдан.

Смиљанићи (Марковићи и Николићи) не знају одкуда су старином. Зна се да су бежали „преко“ у Срем и због тога их зову „Сремцима“, славе Никољдан.

Благојевићи не знају за своју старину. Причају да су и они „прелазили преко“, где им се није допало па су се вратили. Одржавали су везе са неким „Чикаризима у Срему“, славе Никољдан.

Илићи су из Младеновца где имају рођаке, славе Ђурђевдан.

КузмановићиРанко се доселио из Малог Пожаревца – грочански срез и оженио се удовицом из Влашке која му је довела пасторке. Ранко слави Јовањдан а пасторци Ђурђиц.

Станојевићи (Дунићи). Станоје, деда човеку од 70 година, дошао је из Матејевца код Ниша, најпре у Јагњило. По Америћу продавао баквице, па му се ти допадне и настани се, славе Јовањдан.

Живановићи, Илићи, Марковићи и Стојадиновићи су Цигани-Роми, доселили из Кусатка (Јасеница), славе Никољдан и Св. Петку.

Новаковићи су непозантог порекла, славе Аранђеловдан.

Ковачевићи су непознатог порекла, славе Никољдан.

ИЗВОРБоривоје Дробњаковић – Космај. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Подели: